Piše: Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić


Pi­še Si­mo­no­vić da je Jev­sta­ti­je Ka­ra­ma­ti­je­vić u ra­tu ostao bez dva bra­ta, su­pru­ge, tro­je dje­ce, dvo­je unu­ča­di i sna­he. Da li su to je­di­ne žr­tve? Šta je sa žr­tva­ma ko­je su osta­le iza Ka­ra­ma­ti­je­vi­ća i nje­go­ve je­di­ni­ce? To Si­mo­no­vi­ća ne in­te­re­su­je. Kao da je mo­ja ba­ba pje­va­la pje­smu: „Pe­to­kra­ka sva u kr­vi, no­sio je Ti­to pr­vi”!
Raz­li­ka iz­me­đu me­ne i Si­mo­no­vi­ća je, po­red osta­log, i u to­me što su i te žr­tve i mo­je i mo­ga na­ro­da, ali su Si­mo­no­vi­će­ve sa­mo one ko­je su ima­le pe­to­kra­ke na ka­pa­ma ili ko­je su bi­le po­ve­za­ne sa ko­mu­ni­sti­ma.
Ni­sam mo­gao da vje­ru­jem da će Bu­do Si­mo­no­vić is­ko­ri­sti­ti ovu ras­pra­vu sa mnom ka­ko bi se, za­pra­vo, ob­ra­ču­nao sa Hri­stom i Sve­tim Sa­vom, hri­šćan­stvom i sve­to­sa­vljem, Sve­tim Ar­hi­je­rej­skim Sa­bo­rom SPC i bla­že­no­po­čiv­šim Pa­tri­jar­hom srp­skim Pa­vlom. Pi­šu­ći o stra­da­nju sna­he Jev­sta­ti­ja Ka­ra­ma­ti­je­vi­ća – Zo­re, Si­mo­no­vić na­vo­di da je nju, maj­ku dvo­go­di­šnjeg sin­či­ća, „13. apri­la 1944. go­di­ne u Plje­vlji­ma za­klao pro­to Mi­lo­rad Vu­ko­ji­čić, zlo­gla­sni pop Ma­ca”. I ne sa­mo nju ne­go, ka­ko na­vo­di Si­mo­no­vić, „i još se­dam mla­dih že­na i dje­vo­ja­ka”. I on­da su, tvr­di Bu­do kao da ne ži­vi­mo u Cr­noj Go­ri, sve­šte­ni­ku Mi­lo­ra­du Vu­ko­ji­či­ću „Džo­mić i Džo­mi­će­vi po­di­gli spo­me­nik i pro­gla­si­li ga za ve­li­ko­mu­če­ni­ka i sve­ti­te­lja! Afe­rim, ljud­ski, sve­to­sav­ski i hri­šćan­ski, ne­ma šta!!!”
Ni­je Ve­li­bor Džo­mić ni­ko­ga pro­gla­sio za ve­li­ko­mu­če­ni­ka i sve­ti­te­lja, pa ni sve­šte­ni­ka Mi­lo­ra­da Vu­ko­ji­či­ća iz Plje­va­lja. To je od­lu­ka Sve­tog Ar­hi­je­rej­skog Sa­bo­ra SPC, ko­ji je, ako se Bu­do ne lju­ti, za to nad­le­žan po Usta­vu Srp­ske Cr­kve. Tim Sa­bo­rom ni­je pred­sje­da­vao Ve­li­bor Džo­mić ne­go pa­tri­jarh Pa­vle. Ču­dim se što se Bu­do ni­je od­va­žio da zbog to­ga za ži­vo­ta „oči­ta bu­kvi­cu” pa­tri­jar­hu, ne­go mu sad sve to pre­ba­cu­je pre­ko me­ne. Za­što Bu­do sa sve „do­ka­zi­ma” ko­je ne­ma „vo vre­mja ono” ni­je za­pu­cao kod pa­tri­jar­ha Pa­vla ka­ko bi ga „pro­svi­je­tlio i pro­sve­tio” svo­jim „isti­na­ma o srp­skom po­pu ko­ji je klao že­ne i dje­voj­ke po Plje­vlji­ma”?
Znam, pam­tim – ni­je bi­lo dav­no, a imam i do­ka­ze da je u to vri­je­me ne­ka Mi­lo­sa­va Stru­njaš pi­sa­la pa­tri­jar­hu Pa­vlu o to­me, ali je Bu­do Si­mo­no­vić ju­nač­ki ću­tao da bi sad sve to me­ni is­po­ru­čio!
Pra­va je šte­ta što je pa­tri­jarh Pa­vle ostao us­kra­ćen za Si­mo­no­vi­će­ve ana­li­ze i tol­ko­va­nja o to­me. Pi­tam se: šta su tu, ako ima isti­ne i ka­kve kri­vi­ce, kri­vi Hri­stos i Sve­ti Sa­va, hri­šćan­stvo i sve­to­sa­vlje?
Si­mo­no­vić iz­no­si ne­i­sti­nu ka­da na­vo­di da su „Džo­mić i Džo­mi­će­vi” po­di­gli spo­me­nik sve­šte­ni­ku Vu­ko­ji­či­ću! Ni­ka­kav spo­me­nik ni­sam po­di­zao sve­šte­ni­ku Vu­ko­ji­či­ću. U dru­gom to­mu mo­je knji­ge „Stra­da­nje Srb­ske Cr­kve od ko­mu­ni­sta” je­di­no sam na­veo da je sve­šte­nik Mi­lo­rad Vu­ko­ji­čić obe­šen od ko­mu­ni­sta 20. ju­na 1945. go­di­ne u Plje­vlji­ma (str. 159) i po­zvao sam se na auten­ti­čan i neo­bo­riv do­ku­ment – Iz­vje­štaj Sve­tog Ar­hi­je­rej­skog Si­no­da Sve­tom Ar­hi­je­rej­skom Sa­bo­ru SPC o ra­du od 1941. do 1947. go­di­ne. I to je, po „me­to­do­lo­gi­ji” Bu­da Si­mo­no­vić, „po­di­za­nje spo­me­ni­ka”. Naj­bo­lje bi, po Si­mo­no­vi­ću, bi­lo da tog ubi­je­nog sve­šte­ni­ka uop­šte ni­sam ni po­mi­njao, a ja se, ka­kve li dr­sko­sti, od­va­žio da na­ve­dem isti­nu – ubi­li su ga ko­mu­ni­sti!
Da­lje, pi­šu­ći o „po­pu Ma­ci” u od­go­vo­ru „po­pu Ve­li­bo­ru Džo­mi­ću”, Si­mo­no­vić se za­pleo u svo­je re­do­ve. Ka­kav obrt! Ka­kav pad „isti­no­lju­bi­vog” Bu­da Si­mo­no­vi­ća! Pr­vo je od me­ne „tra­žio” da do­ka­žem da je Lju­bi­ca Pu­rić su­di­la svom ne­du­žnom bra­tu Va­si­li­ju, da ga je ubi­la i da je igra­la ko­lo oko nje­ga mr­tvog. Od do­ka­za bi je­di­no pri­znao ne­ki vi­deo-sni­mak, iako su ta­da bi­li ri­jet­ki i fo­to-apa­ra­ti. Sve i da sam to iz­va­dio ne sum­njam da bi Si­mo­no­vić „la­ko utvr­dio” da je u pi­ta­nju „pr­lja­va čet­nič­ka mon­ta­ža”. Ni­šta od obi­lja iz­vo­ra ko­je sam iz­nio Si­mo­no­vić ne pri­zna­je, ali ni­je ve­li­ka šte­ta kad to on ne pri­zna­je.
Si­mo­no­vić je u ovoj ras­pra­vi, kao i u onoj sa Dra­ga­nom Ra­de­vi­ćem, po­ka­zao da ne zna šta su pri­mar­ni, a šta su se­kun­dar­ni isto­rij­ski iz­vo­ri. Iako je Si­mo­no­vi­ću stra­na na­uč­na me­to­do­lo­gi­ja od­va­žio se, i to po ko zna ko­ji put, da ci­je­ni va­lid­nost isto­rij­skih iz­vo­ra. A za nje­ga su isto­rij­ski iz­vo­ri sa­mo oni ko­ji se ukla­pa­ju u nje­go­vu una­pri­jed na­pi­sa­nu pri­ču. Isti je slu­čaj i sa po­je­di­ni­ma u Cr­noj Go­ri – pr­vo na­pi­šu za­klju­čak, pa on­da, tr­pa­ju­ći u tekst sve i sva­šta, do­la­ze do nje­ga!
Pri­li­ka je da Bu­do Si­mo­no­vić na isti na­čin kao što je od me­ne tra­žio do­ka­ze o Lju­bi­ci Pu­rić do­ka­že da je sve­šte­nik Mi­lo­rad Vu­ko­ji­čić 13. apri­la 1944. go­di­ne za­klao – „ljud­ski, sve­šte­nič­ki, sve­to­sav­ski i hri­šćan­ski” – Zo­ru Ka­ra­ma­ti­je­vić i još se­dam mla­dih že­na i dje­vo­ja­ka! Mje­ru i vje­ru u iz­vo­re je u ovom slu­ča­ju po­sta­vio Si­mo­no­vić: ako ne­ma vi­deo sni­mak ili fo­to­gra­fi­ju ka­ko sve­šte­nik Mi­lo­rad Vu­ko­ji­čić ko­lje že­ne i dje­voj­ke on­da mo­ra da se iz­vi­ni po­tom­ci­ma sve­šte­ni­ka Mi­lo­ra­da Vu­ko­ji­či­ća i Srp­skoj Pra­vo­slav­noj Cr­kvi! Svje­do­če­nja ba­ba sa cr­ve­nim knji­ži­ca­ma me ne in­te­re­su­ju u ovom slu­ča­ju. I da, kad pr­vom pri­li­kom ode u Be­o­grad, na ko­lje­ni­ma do­kle­ca do gro­ba Pa­tri­jar­ha Pa­vla u Ma­na­stir Ra­ko­vi­cu da od nje­ga tra­ži opro­štaj ma­kar se ne pre­kr­stio ni tom pri­li­kom.
Ne­će valj­da bi­ti da za Si­mo­no­vi­ća ne va­ži ono što „tra­ži” od me­ne! Ne­će valj­da bi­ti da je Si­mo­no­vić „igrač na pr­vu lop­tu”, a sa­mo­u­vje­re­no i sam za se­be tvr­di da se u isto­rij­skim iz­vo­ri­ma i isto­ri­o­gra­fi­ji sna­la­zi go­to­vo kao Me­si na fud­bal­skom te­re­nu.
NA­STA­VI­ĆE SE